Mnogi ljudi osecaju da im nedostaje samopouzdanja. Ovo je jedno od najmucnijih i najporaznijih osecanja koje coveku izmice tlo ispod nogu. Manjak vere ljudi bezuspešno pokušavaju da nadoknade na razlicite nacine. Neki se zaklanjaju iza bucne nadmenosti. Neki pokušavaju da iznude tude divljenje kako bi necim spolja podrprli poljuljano samopouzdanje. Mnogi ocekuju da ce im uspeh, karijera, slava ili novac obnoviti veru u sebe. Neki se tome nadaju od ljubavi. Ima i onih koji od sebe potpuno dizu ruke, proglasivši se beznadeznim slucajevima. Sve je to zaludno i jalovo rasipanje energije. Pokušaji da se necim spolja podigne samopoudanje ne uspevaju jer ne mogu uspeti. Sama nam to rec uostalom kaze – uzdati se moramo u sebe. Zato je samopouzdanje neraskidivo povezano sa samospoznajom. Da bi se covek uzdao u sebe, mora najpre sebe poznavati. Mora znati svoje mogucnosti i ogranicenja, svoje vrline i svoje mane, svoje prednosti i svoje nedostatke. Nedostatak samopouzdanja je izraz nepoznavanja vlastite licnosti. Covek koji sebe ne poznaje s razlogom ima osecaj kako se na sebe ne moze osloniti. Cesto se brkaju samopouzdanje i potreba za svemoci. Tako se sampouzdanom smatra ona osoba koja je sebe uverila da sve moze. Ovo je kobna zamka koja uništava umesto da gradi samopouzdanje. Svemoc je ljudskom bicu nedostupna. Svi smo mi ograniceni na ovaj ili onaj nacin. Ukoliko ne uspevamo da se pomirimo sa svojim ogranicenjima, još više cemo srozati sebe i još dublje zatrti veru u vlastite mogucnosti. Jednostavno – dokle god se poredimo sa nekim zamišljenim svemogucim bicem, sami cemo sebi izgledati ništavno i jadno. To je najsigurniji nacin da sami sebe unizimo i «ubijemo u pojam». Uzdati se u sebe, znaci sebe poznavati i sebe prihvatiti onakve kakvi jesmo.